СУСРЕТ

Један обичан дан, један нечекиван сусрет, један неизбрисив утисак….

Понекад је довољан један небитан догађај, нечији гест, реч или поглед, један необичан сусрет да покрене лавину сећања на догађаје и људе на које одавно више не мислимо и који одавно нису део наше свакодневице, али ипак су сакривени у неком завијутку нашег памћења, јер су на неки начин суделовали у нашем животу обележивши га посебном бојом.  Тог дана седела сам за округлим столом окружена и познатим и непознатим лицима помало напета и несигурна због предстојеће дискусије. Преко пута мене седела је крупна жена дуге црне косе, пријатног осмеха и врло необично налакираних ноктију. Рекла бих да је  мојих година. Веома комуникативна, позитивна одавала је утисак неког познатог и драгог. Састанак је почео. Покушавала сам да се усредсредим на тему, али мислима је тешко наредити и ван моје контроле почеле су претраживати ходнике сећања и тражити лик ове црнокосе жене у мојој прошлости. Нисам га успела пронаћи.  Разменивши контакте на паузи, њено кратко и нежно име дало ми је јасан наговештај у ком ходнику памћења да тражим. Ива! Била је то трећа Ива коју сам упознала у року од десет дана.

Средња школа, часови српског језика. Држи их моја омиљена професорка која у свако књижевно дело уноси своју душу и то су једини часови на којима ја уживам. Понекад су ми од самог садржаја много занимљивији њени коментари проистекли као закључци или асоцијације на одређена дела или ликове. „Рекла сам мужу: „Миодраже, немој да се љутиш, али Његош је моја највећа љубав“, рекла би шаљиво кроз осмех за време обраде „Горског вијенца“. То ме је подстакло да прочитам и она Његошева дела која нису била предвиђена обавезном лектиром да бих увидела чиме ју је Његош тако очарао. Преносећи то своје одушевљење књижевним делима својим ученицима, пренела је, бар кад сам ја била у питању, и љубав за тај фантастичан свет књижевности, у свакој књизи посебан и различит, да сам ја пожелела потпуно да му се предам. То сам и урадила. Нису биле лаке године студија, али исплатило се. И поново да бирам свој позив, поново бих изабрала исто. Не знам да ли попут моје професорке Бојане умем својим ученицима да пренесем тај чаробан свет књижевног дела, али знам да се доста трудим и знам да само њој могу да захвалим што сам схватила шта у животу заиста желим да радим. Стицајем околности никада то нисам успела да јој кажем. Ту и тамо чула бих понешто о њој, да је отишла у пензију, да јој се муж разболео, да је њена ћерка Ива завршила новинарство….

Вративши се из прошлости у стварност и  подигавши поглед, схватих зашто ми је
та жена преко пута тако позната и драга.  Била је то њена ћерка. Путеви људски увек се укрштају са неким разлогом.   Након двадесет година овај сусрет дао ми је
прилику да се захвалим својој професорки  која ми је, својим савесним радом пуним љубави и преданости, помогла да одаберем посао у коме бескрајно уживам.