Као Пепељуга пред дворцем

Стојим испред Филолошког факултета у Београду. Улица Васе Чарапића веома је прометна, а ја покушавам да пређем ван пешачког прелаза. Студенти штрајкују мало ниже, испред Филозофског као и оне године кад сам ја кренула на факултет, као и ’68. као и увек. Немам времена сада да се присећам! Ветар ми мрси косу, праменови падају преко лица. Кошава је јака и хладна. Не могу лако да пређем улицу, а договорено време за састанак са професором методике књижевности, неумитно стиже. Једва смо успели да поклопимо термине. Моја књига је спремна за штампу, само још да добијем његову рецензију. Без тога не може. А од тога све зависи! Хоће ли бити позитивна? А, ако буде било превише замерки? Можда му се не допадне! Данас се, ионако, све и свашта објављује! По чему бих ја то била посебна! Знам да не смем закаснити, а и даље стојим као укопана, залеђена испод новог топлог капута у коме ми је до малопре било удобно. Закорачих бојажљиво, али неочекивано застајем, враћам ногу на тротоар. Поред мене протрча млада студенткиња, прелази улицу трчећи на предавање док јој торба, пребачена преко рамена, досеже до колена. Гледајући за њом, наједном око себе не чујем више ништа. Возила пролазе без звука, студенти подижу и спуштају руке, отварају уста, све се одвија као у немом успореном филму и уместо девојке,  која је већ отишла, видим себе у позајмљеној јакни са изношеном торбом пребаченом преко рамена  како стојим испред исте ове зграде као Пепељуга пред дворцем. Студенти и даље штрајкују, само су сада нешто ближе мени, баш на угловима зграда два факултета, држе уздигнуте транспаренте, лица су им намрштена, али мене то не занима, не дотиче ме. Ја желим да уђем у тај дворац и желим да га освојим. Ветар разноси моју косу разносећи и мешајући истовремено осећај несигурности, страха, неизвесности пред оним што ме унутра чека  са несавладивом жељом, упорношћу и урођеном тврдоглавошћу да морам постићи оно што желим. Пролетеше године студирања у једном трену пред мојим очима. Након много препрека, успона и падова, Пепељуга је освојила дворац и из њега поносно изашла са дипломом професора српског језика и књижевности.

Разбистри ми се пред очима, гласови поново допреше до моје свести и ја одлучно закорачих напред. И сада ћу успети! Улица је била слободна, кола нигде није било, као да су застала да ја прођем.

2 thoughts on “Као Пепељуга пред дворцем

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s