Човек је човеку вук…

„Живот је борба“, „Човек је човеку вук“, гласе неке од народних крилатица. Како време пролази, уверавам се да је свака народна тачна стопроцентно, сурово истинита понекад,  настала из дугогодишњег наталоженог људског искуства. „А, зашто мора човек човеку бити вук?“, питам наивно. Моје искуство ми одговара: „Зато што, за разлику од овчјег света у коме јагње само може израсти у овцу или овна,  у људском свету је мало другачије. Јагње израста у овцу,  вука или у лисицу, а често можемо срести и вука у јагњећој кожи. Додуше, Андрићева Аска је израсла у дивну овчицу балерину, а вук се заиста обрео у јагњећој кожи, па је страдао он уместо ње, али то су изузеци, који, на сву срећу, и у људском свету постоје. Изузеци, који дају наду да вук и лисица неће баш у свакој причи појести овцу.