ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ – ЧАС ИСТОРИЈЕ У МИОНИЦИ

%d0%b2%d0%be%d1%98%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%b0-2

Живојин Мишић  „Моје успомене“

Advertisements

Којим то језиком говоримо?

1297119403520060Обожавам овај наш аутентични непоновљиви језик, пун значења, обрта, синонима; пун наталожених слојева историје испод којих се открива све оно што нас је мрвило и трло, што нас је учило и образовало, што нас је радовало и болело, што је изграђивало наше језичко биће. И турцизми, и германизми, и хунгаризми, и русизми, галицизми, стопили су се у једно и више не разликујемо одакле је која реч дошла, које време ју је донело. Једноставно је ту и чини српским језик богатијим, шаренијим, раскошнијим. Али, крај 20. века и  21. век носе једно ново језичко поглавље, један нови имагинарни свет у коме важе нека нова језичка правила, у коме се развија неки нови сурогат језик који није ни српски ни енглески, а подсећа и на један и на други.

Да се разумемо, енглески језик је језик којим говори цео свет и, ма колико ја волела и фаворизовала свој језик, чињенице су чињенице. Непознавање енглеског језика ствара блокаду, баријеру, зид иза којег се остаје, иза којег се не напредује ни у ком смислу. Непознавањем енглеског језика осујећени смо да изразимо мишљење, став, да равноправно учествујемо у дијалогу. И, водећи се овом спознајом, одлучила сам да и ту препреку савладам. У томе ми изузетно помаже један одличан сајт (http://english-online.rs/), који од срца препоручујем свима који се осећају попут мене и који желе да науче енглески језик, а при том немају времена за курс коме ће физички присуствовати.

Међутим, све то ме не спречава да и даље обожавам свој језик, да проучавам његова граматичка и правописна правила, да пишем ћирилицом, нашим јединственим писмом, и онда када ми кажу да ми блог неће бити довољно читан.  Али, то радим ја и  неколицина мојих колега, заљубљеника у свој језик, неколицина нас који изговарамо и понављамо сваку реч надахнутог  говора проф. Рајне Драгићевић. А, шта ћемо са бујицом оних који руше властити језик неконтролисаном употребом англицизама, бујицом, која носи све оно што српски језик чини оним што јесте? Не, нисам  против уплива страних речи у наш, рекла сам то на почетку. То се,  заправо, и не да зауставити, јер језик је творевина која живи и мења се,  али одлучно јесам против извртања  енглеског у српски. Када то кажем, мислим на све распрострањенију праксу да се енглеске речи посрбљавају, да им се дају наше граматичке категорије, да се неоправдано користе и онда када имамо сасвим одговарајућу замену. Конкретно, то значи да нећу да „шерујем“, већ ћу да поделим; нећу да „четујем“, него да разговарам или ћаскам, нити ћу да „сејвујем“ документ, већ да га сачувам. И овим текстом  не „фокусирам“, већ усмеравам пажњу читалаца на две ствари: на чување властитог језика, јер то је једини који имамо, једини који чува наш идентитет, и на учење енглеског, јер то је пропусница за свет.

Говоримо српски, енглески, говоримо све језике света, али изворно, одговорно, савесно.

Памтим те…

Памтим те у овој садашњости бурној,

нечитке стихове посвећене увек жени другој,

памтим те у твом лежерном стилу,

памтим и сваку твоју добру вилу.

 

Памтим и ћутим,

памтим и слутим,

памтим шта кажеш,

али горе, не можеш да лажеш.

 

Горе је јасно и све је чисто,

горе ништа више није исто,

горе си сам и огољен,

а овде жаљен, омрзнут, вољен.

 

Памтим ти осмех и памтим лик,

твоја два прста на рамену мом

и твојих речи подругљив тон

да горе не планираш као праведник.

 

Памтим и жалим,

памтим и молим

да Бог ти опрости,

да ти милости.

 

Памтим тежину твог судњег дана,

неверицу, ужас на лицу свих,

памтим ширину два ока врана

и њихов неми очајнички крик!

Човек је човеку вук…

„Живот је борба“, „Човек је човеку вук“, гласе неке од народних крилатица. Како време пролази, уверавам се да је свака народна тачна стопроцентно, сурово истинита понекад,  настала из дугогодишњег наталоженог људског искуства. „А, зашто мора човек човеку бити вук?“, питам наивно. Моје искуство ми одговара: „Зато што, за разлику од овчјег света у коме јагње само може израсти у овцу или овна,  у људском свету је мало другачије. Јагње израста у овцу,  вука или у лисицу, а често можемо срести и вука у јагњећој кожи. Додуше, Андрићева Аска је израсла у дивну овчицу балерину, а вук се заиста обрео у јагњећој кожи, па је страдао он уместо ње, али то су изузеци, који, на сву срећу, и у људском свету постоје. Изузеци, који дају наду да вук и лисица неће баш у свакој причи појести овцу.

Виле Чаробног села

vile 2Све четири смо се састајале у Вилином лугу, скровитом месту Бање Врујци, као и сваке године када шума почиње да зелени и када ветрови Крстовог брда почну да вијоре наше златне и смеђе локне.

Долазиле смо ту увек на позив наших омиљених сестара Пролећне виле Ђурђице и Летње виле Сунчице и проводиле најрадоснија пролећа и лета некад врела, некад кишна, али увек, увек чаробна. С јесени смо се моја четврта сестра, Јесења вила Босиљчица и ја враћале у наш крај обасут миомирисним босиљком по коме је она и добила име, бежећи од познојесењих киша и ветра, јер на Крстовом брду нисмо имале склоништа и заклона.

Овог лета у Вилин луг допирали су познати, али нови мириси, које до тада никада ту не осетисмо. Мирис њеног омиљеног босиљка помешан са опојним мирисом менте и храстове коре. Одакле то допире? Све четири нас је понело ово сагласје мириса и ми полетесмо у истом тренутку затворених очију. Брзо смо стигле, било је тако близу.

Пред нашим широм отвореним очима пуним неверице указа се чаробан призор, чаробан амбијент, чаробно поље прекривено ментом, Чаробно село. Згледасмо се. Зар је могуће да ово постоји, чаробно село по нашој мери! Четири кућице, зелена, жута, црвена и плава као да су чекале само на нас! Бојажљиво отворисмо чаробно осликану капију, а пред нама се неочекивано створише неки необични ликови, који са широким осмесима рекоше углас: „Најзад!!! Чекамо вас већ дуго, дуго!“ Били су то домаћини Чаробног села, чаробњаци: Чаробњак Запад Јесенко, Чаробњак Југ Авантурко, Чаробњак Исток Цветуљко и Чаробњак Север Божидарко. Магично и нестварно. Опори мирис менте оплемењен благим мирисима босиљка, сунцокрета и храстове коре помеша се са радошћу и узбуђењем, које нам испуни душу.

Чувари Чаробног села показаше нам наше будуће домове, а ми саме схватисмо нашу улогу о којој нам је мајка још у детињству шапутала: „Рођене сте да будете заштитнице годишњих доба, свака у складу са енергијом коју носите у себи“. Јасно је било одмах да ће се моја сестра Сунчица настанити у летњој црвеној кућици – „Летња врева“ јер је одувек уживала у чарима лета и летњих месеци. Ђурђица је не размишљајући закорачила у пролећну зелену кућицу – „Пролећна журба“ где је све бучно и ужурбано, баш каква је и сама била. Босиљчица је кренула за мирисом босиљка у чијем грму је и рођена, и било је јасно да ће она чувати Јесен у жутој јесењој кућици – „Јесења гозба“ где се вазда гостује и части. А, ја, Плава вила Божица, наравно, кренула сам ка плавим вратима иза којих се крила Зима у свом белом руху. Опрезно сам прекорачила преко плавог прага изнад којег је стајао натпис „Зимски мир“ и тада је било јасно да је лутању, мојих сестара и мене, дошао крај. Најзад смо биле на месту због којег смо и дошле на свет, биле смо у луци годишњих доба, сасвим спремне да се бринемо свака о свом делу године.
Године пролазе, али ми смо овде заувек. Време у Чаробном селу губи значење, само се мери сменом годишњих доба. Посећују нас наши мали пријатељи, које волимо највише на свету, а то сте ви деца. Једно вам је свима заједничко, када дођете, више од нас, из нашег Чаробног села не желите да одете, јер ми имамо времена напретек за разлику од ваших родитеља који увек негде журе.
Са нама ћете овде истражити како изгледа једно право сеоско домаћинство, показаћемо вам како се меси прави сељачки хлеб, како се праве старе заборављене играчке као што су лук и стрела, како се тка, везе, плете, али и како се сади и негује цвеће, воће и поврће. За време сунчаних дана браћемо шљиве, јабуке, грожђе, трешње, јагоде, једном речју живећемо у складу с природом, што и јесте наш животни мото. Волели бисмо да постане и ваш, када се из Чаробног села вратите својим кућама. Дођите, чекамо вас у нашој бајци…

 

Ауторке: Катарина Чарапић и Жељана Радојичић Лукић