Шта би Вук рекао данас?

Zavestanje Stefana Nemanje          Понедељак. Вероватно најомраженији дан у животу сваког школарца, средњошколца

и студента. Али, изгледа не и за моју другарицу, која је сва разиграна и озарена тог јутра ушетала у  учионицу. Пре него што су се врата отворила, могао се чути и  разлог одушевљења, јер док је она кулирала на партију у својој ултра модерној пинк хаљиници, Никола ју је позвао на дејт. А, од када ју је он стартовао, почеле су спекулације да су у вези.

Сваки заљубљеник у свој матерњи језик може да примети да ту нешто није у реду.

На српски језик су векови наталожили турцизме, германизме,галицизме, али и бројне друге туђице, чија је превласт на балканским просторима оставила свој лични печат.

Међутим, у Србији је млађа популација углавном фокусирана на“ кулирање“ и“ блеју“ на неком лајв наступу, глумцима расте рејтинг, јер их фаворизују њихови фанови, а на билбордима се кроз маркетинг рекламирају одређени брендови који желе да истакну свој тренд.

Тачан извор настанка модерног англо-српског језика је непознат и савременом твитеру, фејсбуку и сајберспејсу уопште. Превасходно је Вук Караџић, као експерт за српски језик, формирао азбуку, саставио микс српских народних умотворина, које данас у библиотекама скупљају прашину, јер је савемени човек пребукиран да би чувао и вредновао свој језик, који се деформише, изобличава и нестаје, те се самим тим претпоставља да ће ускоро престати његова егзистенција. Да ли би наш највећи језички реформатор разумео данашњи  телевизијски и економско пропагандни програм где се људи информишу да је на новом фешн-вику перформанс модела био изванредан? Да ли би схватио од чега болује ако му доктор препише рецепт за одређен медикамент, јер има инфекцију респираторних органа?

Ми, као млади потомци нашег Вука, којим би требало да се поносимо, презентујемо његов рад и дело, толико тонемо у вештачке помодне англицизме и бирократски језик.

Језик је творевина која живи и мења се али, не до те границе да неоправдана употреба страних речи и израза постане наша свакодневица. Којим ми то језиком говоримо? Шта би нам Вук данас рекао?

Андријана Чарапић, II5

(радна верзија састава који је освојио треће место на конкурсу Друштва за српски језик и књижевност)

Зашто мислимо да су туђе речи боље и звучније од наших?

У тексту Ивана Ружичића, професора филозофије, Убијање речи или нешто много горе од тога наћи ћемо одличне примере неоправдане употребе страних речи уместо домаћих…

пише: Иван Ружичић, професор филозофије

У последње време сведоци смо нагле, и без икакве мере, употребе страних речи и израза у нашем јавном животу. То је почело у просвети пре десетак година увођењем нове терминологије у виду курикулума, евалуације и сл., а у најновијем случају, од пре пар месеци, то се наставило и у политичком и јавном говору. Најпре су то учинили Председник Републике, Председник Владе, Први потпредседник и онда је то постало уобичајено у медијима, до нивоа неукуса. Посебно то постаје „гомилање речи без икаквог смисла и значења“ када се у једној реченици употребе по два или три таква термина. Да ли неко мисли да ће употребом тих термина бити паметнији и образованији, или је у питању нешто друго, не знам, али знам да је то својеврстан „језички геноцид“ и насиље над српским језиком на које се мора указати.

Одавно је познато да су мисли и речи нераскидиво повезане и да без језика не би било ни мишљења. Такође, зна се да су границе језика границе нашег света и самим тим сужавање језика, т.ј. брисање из употребе речи из сопственог језика, сужава нам свет и мисаони простор и могућности нашег деловања. Човек као духовно и мисаоно биће стално тежи да своје мисли што прецизније и јасније искаже и то чини различитим језицима, а највише речима кроз говор и писање. Ако је својевремено Др Никола Поповић могао да учини одличан превод Хегелове „Феноменологије духа“ са немачког на српски језик, а има и читав низ других примера за то, јасно је да је наш језик богат и разноврстан тако да га никако не треба постепено убијати и наше речи замењивати страним терминима. Посебно је то битно ако хоћемо, не да те речи заживе, већ да учинимо то на шта се оне односе и шта значе.

Без намере да правим опсежну анализу указаћу на пар тих термина чија је употреба нарочито сада раширена и „модерна“.

Термин имплементација је у свакодневној употреби у политичком и јавном говору. У Лексикону страних речи и израза, Милана Вујаклије, издавач Просвета Београд, 1996/97. година, на страни 325 се наводи да имплементација значи извршење, спровођење (наредбе), примену. Зашто, зависно од контекста реченице не кажемо примена нпр. споразума или договора, већ кажемо имплементација. Онај ко то слуша и не разуме шта треба да се учини са тим нпр. договором и обично у пракси од тога и не буде ништа. Можда се избегавају српске речи и због тога што имплементација значи и спровођење наредбе, али то је већ за дубљу анализу.

Термин аплицирати, на 64. страни у већ поменутом Лексикону, између осталог значи: брижљиво изучавати, прионути на неки посао, ставити …, али се код нас најчешће употребљаву у значењу пријавити се за нешто. Обично „аплицирамо“ за нека средства, али треба стално имати на уму да то, за шта се пријављујемо, треба пажљиво изучити и да треба прионути на неки посао. Када неко каже аплицирати, ово потоње губи из вида, а то је овде најважније.

Термин партиципирати, на страни 653 код Вујаклије, значи учествовати у делу, или имати у нечему учешћа, и зато је неумесно уместо учествовати рећи партиципирати.

На страни 713, поменутог речника термин презентација, између осталог значи предавање, представљање, приказивање… Ако се настави са овом заменом наших речи, предавачи ће постати презентери, али то више неће бити преношење нових мисли и идеја, већ продавање магле.

Већ поменути термин евалуација, на 246 страни Вујаклијиног речника значи одређивање вредности, а евалуирати нешто значи оцењивати и то је сасвим јасно.

Још један страни термин добија све већу примену. Термин скрининг на 829 страни код Вујаклије значи проверавање, али зашто да један политичар каже проверавање, кад ће сви схватити да је он као ђак у школи кога учитељ проверава, па је зато боље рећи скрининг, „да се Власи не сете“.

Могло би се ово наставити у недоглед, али крајње је време да не избацујемо наше лепе речи из језика и говора и да их не замењујемо терминима без смисла и значења. Нека ово буде мали позив да од сада то више не радимо и да поштујемо наш језик. Ако ми то не учиними, нико други то неће учинити.

Васпитање младих за хумане односе међу половима кроз српски језик

porodica 123

 

 

 

 

 

 

Васпитање младих за хумане односе међу половима је рад у коме је акценат стављен на васпитну улогу школске лектире у формирању здравих и хуманих односа међу половима.

Којим то језиком говоримо?

1297119403520060Обожавам овај наш аутентични непоновљиви језик, пун значења, обрта, синонима; пун наталожених слојева историје испод којих се открива све оно што нас је мрвило и трло, што нас је учило и образовало, што нас је радовало и болело, што је изграђивало наше језичко биће. И турцизми, и германизми, и хунгаризми, и русизми, галицизми, стопили су се у једно и више не разликујемо одакле је која реч дошла, које време ју је донело. Једноставно је ту и чини српским језик богатијим, шаренијим, раскошнијим. Али, крај 20. века и  21. век носе једно ново језичко поглавље, један нови имагинарни свет у коме важе нека нова језичка правила, у коме се развија неки нови сурогат језик који није ни српски ни енглески, а подсећа и на један и на други.

Да се разумемо, енглески језик је језик којим говори цео свет и, ма колико ја волела и фаворизовала свој језик, чињенице су чињенице. Непознавање енглеског језика ствара блокаду, баријеру, зид иза којег се остаје, иза којег се не напредује ни у ком смислу. Непознавањем енглеског језика осујећени смо да изразимо мишљење, став, да равноправно учествујемо у дијалогу. И, водећи се овом спознајом, одлучила сам да и ту препреку савладам. У томе ми изузетно помаже један одличан сајт (http://english-online.rs/), који од срца препоручујем свима који се осећају попут мене и који желе да науче енглески језик, а при том немају времена за курс коме ће физички присуствовати.

Међутим, све то ме не спречава да и даље обожавам свој језик, да проучавам његова граматичка и правописна правила, да пишем ћирилицом, нашим јединственим писмом, и онда када ми кажу да ми блог неће бити довољно читан.  Али, то радим ја и  неколицина мојих колега, заљубљеника у свој језик, неколицина нас који изговарамо и понављамо сваку реч надахнутог  говора проф. Рајне Драгићевић. А, шта ћемо са бујицом оних који руше властити језик неконтролисаном употребом англицизама, бујицом, која носи све оно што српски језик чини оним што јесте? Не, нисам  против уплива страних речи у наш, рекла сам то на почетку. То се,  заправо, и не да зауставити, јер језик је творевина која живи и мења се,  али одлучно јесам против извртања  енглеског у српски. Када то кажем, мислим на све распрострањенију праксу да се енглеске речи посрбљавају, да им се дају наше граматичке категорије, да се неоправдано користе и онда када имамо сасвим одговарајућу замену. Конкретно, то значи да нећу да „шерујем“, већ ћу да поделим; нећу да „четујем“, него да разговарам или ћаскам, нити ћу да „сејвујем“ документ, већ да га сачувам. И овим текстом  не „фокусирам“, већ усмеравам пажњу читалаца на две ствари: на чување властитог језика, јер то је једини који имамо, једини који чува наш идентитет, и на учење енглеског, јер то је пропусница за свет.

Говоримо српски, енглески, говоримо све језике света, али изворно, одговорно, савесно.

Небеска река

Обрада бајке „Небеска река“ Гроздане Олујић кроз српски језик, грађанско васпитање и одељењску заједницу. Рад се налази у Бази знања Креативне школе под називом

Kako ostvariti zelje, snove kad roditelji kazu ne

Памтим те…

Памтим те у овој садашњости бурној,

нечитке стихове посвећене увек жени другој,

памтим те у твом лежерном стилу,

памтим и сваку твоју добру вилу.

 

Памтим и ћутим,

памтим и слутим,

памтим шта кажеш,

али горе, не можеш да лажеш.

 

Горе је јасно и све је чисто,

горе ништа више није исто,

горе си сам и огољен,

а овде жаљен, омрзнут, вољен.

 

Памтим ти осмех и памтим лик,

твоја два прста на рамену мом

и твојих речи подругљив тон

да горе не планираш као праведник.

 

Памтим и жалим,

памтим и молим

да Бог ти опрости,

да ти милости.

 

Памтим тежину твог судњег дана,

неверицу, ужас на лицу свих,

памтим ширину два ока врана

и њихов неми очајнички крик!

Човек је човеку вук…

„Живот је борба“, „Човек је човеку вук“, гласе неке од народних крилатица. Како време пролази, уверавам се да је свака народна тачна стопроцентно, сурово истинита понекад,  настала из дугогодишњег наталоженог људског искуства. „А, зашто мора човек човеку бити вук?“, питам наивно. Моје искуство ми одговара: „Зато што, за разлику од овчјег света у коме јагње само може израсти у овцу или овна,  у људском свету је мало другачије. Јагње израста у овцу,  вука или у лисицу, а често можемо срести и вука у јагњећој кожи. Додуше, Андрићева Аска је израсла у дивну овчицу балерину, а вук се заиста обрео у јагњећој кожи, па је страдао он уместо ње, али то су изузеци, који, на сву срећу, и у људском свету постоје. Изузеци, који дају наду да вук и лисица неће баш у свакој причи појести овцу.