Памтим те у овој садашњости бурној,
нечитке стихове посвећене увек жени другој,
памтим те у твом лежерном стилу,
памтим и сваку твоју добру вилу.
Памтим и ћутим,
памтим и слутим,
памтим шта кажеш,
али горе, не можеш да лажеш.
Горе је јасно и све је чисто,
горе ништа више није исто,
горе си сам и огољен,
а овде жаљен, омрзнут, вољен.
Памтим ти осмех и памтим лик,
твоја два прста на рамену мом
и твојих речи подругљив тон
да горе не планираш као праведник.
Памтим и жалим,
памтим и молим
да Бог ти опрости,
да ти милости.
Памтим тежину твог судњег дана,
неверицу, ужас на лицу свих,
памтим ширину два ока врана
и њихов неми очајнички крик!