Као Пепељуга пред дворцем

Стојим испред Филолошког факултета у Београду. Улица Васе Чарапића веома је прометна, а ја покушавам да пређем ван пешачког прелаза. Студенти штрајкују мало ниже, испред Филозофског као и оне године кад сам ја кренула на факултет, као и ’68. као и увек. Немам времена сада да се присећам! Ветар ми мрси косу, праменови падају преко лица. Кошава је јака и хладна. Не могу лако да пређем улицу, а договорено време за састанак са професором методике књижевности, неумитно стиже. Једва смо успели да поклопимо термине. Моја књига је спремна за штампу, само још да добијем његову рецензију. Без тога не може. А од тога све зависи! Хоће ли бити позитивна? А, ако буде било превише замерки? Можда му се не допадне! Данас се, ионако, све и свашта објављује! По чему бих ја то била посебна! Знам да не смем закаснити, а и даље стојим као укопана, залеђена испод новог топлог капута у коме ми је до малопре било удобно. Закорачих бојажљиво, али неочекивано застајем, враћам ногу на тротоар. Поред мене протрча млада студенткиња, прелази улицу трчећи на предавање док јој торба, пребачена преко рамена, досеже до колена. Гледајући за њом, наједном око себе не чујем више ништа. Возила пролазе без звука, студенти подижу и спуштају руке, отварају уста, све се одвија као у немом успореном филму и уместо девојке,  која је већ отишла, видим себе у позајмљеној јакни са изношеном торбом пребаченом преко рамена  како стојим испред исте ове зграде као Пепељуга пред дворцем. Студенти и даље штрајкују, само су сада нешто ближе мени, баш на угловима зграда два факултета, држе уздигнуте транспаренте, лица су им намрштена, али мене то не занима, не дотиче ме. Ја желим да уђем у тај дворац и желим да га освојим. Ветар разноси моју косу разносећи и мешајући истовремено осећај несигурности, страха, неизвесности пред оним што ме унутра чека  са несавладивом жељом, упорношћу и урођеном тврдоглавошћу да морам постићи оно што желим. Пролетеше године студирања у једном трену пред мојим очима. Након много препрека, успона и падова, Пепељуга је освојила дворац и из њега поносно изашла са дипломом професора српског језика и књижевности.

Разбистри ми се пред очима, гласови поново допреше до моје свести и ја одлучно закорачих напред. И сада ћу успети! Улица је била слободна, кола нигде није било, као да су застала да ја прођем.

СУСРЕТ

Један обичан дан, један нечекиван сусрет, један неизбрисив утисак….

Понекад је довољан један небитан догађај, нечији гест, реч или поглед, један необичан сусрет да покрене лавину сећања на догађаје и људе на које одавно више не мислимо и који одавно нису део наше свакодневице, али ипак су сакривени у неком завијутку нашег памћења, јер су на неки начин суделовали у нашем животу обележивши га посебном бојом.  Тог дана седела сам за округлим столом окружена и познатим и непознатим лицима помало напета и несигурна због предстојеће дискусије. Преко пута мене седела је крупна жена дуге црне косе, пријатног осмеха и врло необично налакираних ноктију. Рекла бих да је  мојих година. Веома комуникативна, позитивна одавала је утисак неког познатог и драгог. Састанак је почео. Покушавала сам да се усредсредим на тему, али мислима је тешко наредити и ван моје контроле почеле су претраживати ходнике сећања и тражити лик ове црнокосе жене у мојој прошлости. Нисам га успела пронаћи.  Разменивши контакте на паузи, њено кратко и нежно име дало ми је јасан наговештај у ком ходнику памћења да тражим. Ива! Била је то трећа Ива коју сам упознала у року од десет дана.

Средња школа, часови српског језика. Држи их моја омиљена професорка која у свако књижевно дело уноси своју душу и то су једини часови на којима ја уживам. Понекад су ми од самог садржаја много занимљивији њени коментари проистекли као закључци или асоцијације на одређена дела или ликове. „Рекла сам мужу: „Миодраже, немој да се љутиш, али Његош је моја највећа љубав“, рекла би шаљиво кроз осмех за време обраде „Горског вијенца“. То ме је подстакло да прочитам и она Његошева дела која нису била предвиђена обавезном лектиром да бих увидела чиме ју је Његош тако очарао. Преносећи то своје одушевљење књижевним делима својим ученицима, пренела је, бар кад сам ја била у питању, и љубав за тај фантастичан свет књижевности, у свакој књизи посебан и различит, да сам ја пожелела потпуно да му се предам. То сам и урадила. Нису биле лаке године студија, али исплатило се. И поново да бирам свој позив, поново бих изабрала исто. Не знам да ли попут моје професорке Бојане умем својим ученицима да пренесем тај чаробан свет књижевног дела, али знам да се доста трудим и знам да само њој могу да захвалим што сам схватила шта у животу заиста желим да радим. Стицајем околности никада то нисам успела да јој кажем. Ту и тамо чула бих понешто о њој, да је отишла у пензију, да јој се муж разболео, да је њена ћерка Ива завршила новинарство….

Вративши се из прошлости у стварност и  подигавши поглед, схватих зашто ми је
та жена преко пута тако позната и драга.  Била је то њена ћерка. Путеви људски увек се укрштају са неким разлогом.   Након двадесет година овај сусрет дао ми је
прилику да се захвалим својој професорки  која ми је, својим савесним радом пуним љубави и преданости, помогла да одаберем посао у коме бескрајно уживам.

Како да напишем састав?

Настава српског језика садржи у себи неколико области  које се међусобно прожимају и које су од подједнаког значаја за образовање ученика. Дуго сам размишљала којом облашћу српског језика да се бавим на овом блогу, а онда сам се сетила коментара које често чујем од мојих ученика када имамо час писменог изражавања:“Како да напишем овај састав? Не знам о чему да пишем! Не знам како ћу да почнем!“ Зато ће овај блог бити посвећен начинима и примерима како ученици  на најлакши и најједноставнији начин да науче да пишу саставе, како и одакле да нађу теме, како да формулишу мисли у једну складну целину, како да праве дигресије…како да сагледавају себе, своје унутрашње биће и да своја осећања, мисли, жеље преточе у речи. Сматрам да је најлакше ослободити свој лични креативни потенцијал кроз форму дневника. И управо ћемо кренути од утиска дана, јер „сваки дан је нови дан“ и сваки носи неки свој печат. Понекад је довољан један небитан догађај, нечији гест, реч или поглед, један необичан сусрет да створи несвакидашњи утисак који вреди записати да не ишчили. И, ето безброј тема за писање састава.

Драги ученици, не морамо ништа да измишљамо што се није десило! Наша свакодневица је пуна јединствених утисака  које можете, а и не морате да поделите, важно је да их запишете.

Ако већ имамо овај дивни језик са јединственим ћириличним писмом, треба га чувати и неговати , а један од начина јесте писана реч.

Очекујем ваше утиске, бар оне које желите да поделите, а онда ћемо да улепшавамо реченице заједно!