родитељска прича 2011/2012.

2011/2012.

АНДРИЈАНА

–          Мамаааа!-  са звуком отварања врата, чујем глас своје најстарије ћерке, која се враћа из школе.

–          Ту сам, Андријана!  Како је било у школи?- питам ја,  претпостављајући одговор!

–          Ма, пусти! Ови наставници нису нормални! Сви сад питају, као да смо ми машине. Сви траже своје, нико не размишља можемо ли све да стигнемо – одговара тим тако добро познатим незадовољним тоном.

–          Хм! Ваљда знаш да тим „ненормалним“наставницима и ја припадам!- рекох помало иронично.

–          Ха, ха, знам, али ти ми не предајеш, тако да рачунај да ниси ту- као, теши ме моја ћерка.

–          Баш си ме утешила!- рекох јој кроз осмех. Настаје тајац и њен поглед је усмерен у једну тачку.

–          Како си урадила писмени из математике? – питам ја, у жељи  да је вратим у стварност, јер тај поглед тако добро ми је познат.

–          Он данас није био у школи. Баш је био безвезе дан!- рече замишљено, устајући и одлазећи у своју собу.

–          Ах, та љубав! – мрмљам за себе.

ЈОВАНА

–          Мамааа, похвалила ме наставница ликовног и дала ми петицу! Каже да најбоље цртам у одељењу- још са врата, задихано, жури да исприча новости из школе, са широким осмехом преко целог руменог лица.

–          Браво, Јојо! Значи, већ је приметила! Одлично! – смешим се својој млађој ћерки, уживајући у њеном задовољству.

–          Е, знаш ли да ће нас данас посетити једна позната личност! – говори са истом узбуђеношћу у гласу.

–          Заиста!? Која?

–          Северина Вучковић!

–          Северина Вучковић!? – чудим се ја, улазећи у улогу, коју она, с времена на време спонтано наметне. Она одлази и након пет минута звони неко на врата. Отварам врата и видим своју ћерку у мојим ципелама на штикле, џемперу и марами око врата, са ружем на уснама и наочарама на глави.

–          О, добар дан! Ја сам Северина Вучковић! Ето, дошла сам мало да вас посетим!

–          Добро дошли, добро дошли, изволите ући. Како сте лепи, Северина! – прихватам игру, кревељим се заједно са њом, измишљам питања, док у судопери чека брдо судова на прање.

–          Шта то радите!? – неочекивано се појављује Андријана са згранутим изразом лица.

–          Северина нам је дошла у госте –  кажем ја, покушавајући  да је увучем у игру.

–          Ви нисте нормалне!- враћа нас у стварност њен опомињући глас!

–          Ко је на реду да иде по брата у вртић? – упитах, погледавши на сат.

МИХАИЛО

–          Мамаааааа! – разлеже се глас мог сина кроз кућу док ми трчи у загрљај.

–          Јеси ли стигао, мили! Како је било у вртићу? – постављам увек исто питање и чекам који део тог дана ће да издвоји  као одговор.

–          Лепо! А знаш ли који је главни град Грчке?

–          Немам појма! Који је?

–          Атина! – изговара са поносним осмехом.

–          А, главни град Француске?

–          Не знам ни то! – одговарам поново, глумећи збуњеност.

–          Париз! – још једном поносно изговара. – Ти то ниси знала? – хоће још једном да потврди.

–          Нисам! А откуд ти знаш!

–          Рекла нам учитељица!

–          Јао, шта  вас све  учи та учитељица! Баш дивно!

–          Па, да!- каже он са победничким полуосмехом, а онда му се јавља нова мисао и почиње нова прича.

–            А, знаш шта има ново? Рекла учитељица да идемо на зимовање! Ја хоћу да идем! Молим теееее!

–          Па, не знам, видећемо са татом!

–          Рекла си онда, кад нисам ишао, да ћу следеће године ићи! Хоћууууу!

–          Добро, рекла сам, али морамо да питамо и тату!

–          Јованааааааааа! Где ти је телефон да зовем такића? – виче усхићено трчећи уз степенице.

–          Немој звати, сад ће доћи с посла – али, он ме више не чује, јер је обузет новим размишљањима.